Osmeh ispod brkova

Danas je u fudbalu sve metroseksualno i umiveno, sve je glatko i falš. I sve je, nekako, isto... Zato je Bogić Bogićević – koji bi pre tri decenije bio srpski odgovor na Branka Zebeca – svetla tačka srpskog fudbala, i kad psuje, i kad merka čašicu, i kad se ispod tih brkova otme osmeh dok njegova „montažna kućica iz Ivanjice“ pokazuje da je od boljeg materijala od „neosvojivih tvrđava“ i „fudbalskih hramova“

Nije to samo zbog brkova, mada ima nešto i u njima. Dovoljno je da ga vidite, pa da vam sve bude jasno. I da mu čujete ime. Bogić Bogićević. Zove se isto kao onaj prokuženi član Predsedništva SFRJ koji je, iako Srbin, glasao protiv Miloševićevog uvođenja vanrednog stanja u zemlju koja je bila na ivici rata. I koji je tada dao čuvenu izjavu:
“Ja jesam Srbin, ali ne po profesiji!”

Tako i ovaj Bogić Bogićević, sa svojim brkovima nalik na Žarka Dančua, Čačanin poreklom, koji je izmenjao više fudbalskih klubova nego što neki saberu cipela za života, tip kojeg se seća cela Zvezdara – jednako je vezan za Hajduk s Liona i za onu kafanu što gleda na igralište – pola Beograda i dobar deo Srbije može da kaže, i da bude u pravu:
“Ja jesam fudbalski trener, ali ne po profesiji!”

Ne zato što Bogićević ne zna i ne ume. Naprotiv, a to su na svojoj koži i na čvrstom drvu Javoru, osetili ove sezone i Zvezda (koju je pobedio samilosnim rezultatom) i Partizan (kojem je uprskao rođendansko slavlje i odbranu stadiona, a mogao je i da zapakuje sva tri boda u prtljažnik autobusa što se kotrlja Ibarskom magistralom).

Ne, već zato što su, u današnjem fudbalu, treneri postali neke nedodirljive, mitske ličnosti, naoružani laptopom, tabletom i onim frazama koje ništa ne znače, poput „brze tranzicije iz odbrane u napad“, „širenja po bokovima“ i „obraćanja posebne pažnje na šuteve iz daljine“.

Sve te slaviše stojanovići i vukovi rašovići bi danas da budu mali Murinjo ili Rafa Benitez, a zaboravljaju suštinu: da te igrači poštuju i, još važnije, razumeju. Kad klincu kažeš da je budala, on sledeći put neće napraviti istu grešku...

Bogić Bogićević je poslednji boem srpskog fudbala, sa imidžom (takve brkove nosili su svi glavni glumci u turskim filmovima koji su se još osamdesetih mogli naći u video-klubovima po Bijelom Polju, Prijepolju, Novom Pazaru...), stilom života i načinom razmišljanja iz nekih dana kada su se igrači merili po tome ko zna više lopte, a ne ko koliko pretrči; kada je trenerima – koji su se tada s razlogom zvali „šefovima struke“ – bilo dozvoljeno da ispod limene kućice cepaju jednu cigaretu za drugom i da na poluvremenu potegnu rakiju iz flaše koju je ekonom prošvercovao skupa sa dresovima i poslednje tri klupske lopte.

Njegov put kroz staze i bogaze liga ovdašnjih liči na Jasonovu veselu družinu sa broda „Argo“ ili na Melvilovu potragu za Mobijem Dikom: u jednom trenutku shvatiš da nije važno odredište, već putovanje. Danas je Bogićević u Ivanjici, a već sutra može, poput montažnih kuća po kojima je taj grad poznat, da se spakuje i zaustavi ko zna gde.

Ime i slavu gradio je sa autsajderima, s igračima koji nikada neće obući dres Srbije ili sa klincima kojima bi dao prvu lekciju – svetla reflektora su mnogo važnija od svetala na splavovima.

A za piće će se uvek, zna on to najbolje, naći vreme i mesto...

Fudbalska lekcija, koja bi došla kasnije, ne bi ličila na Ančelotijeve ili Kapelove traktate, već na čuvene rečenice koje je izgovarao Bob Pejsli:
“Ako si u šesnaestercu i ne znaš šta da radiš s loptom, ćušni je u mrežu, pa ćemo kasnije razmatrati opcije.”

I ti klinci bi onda, kao i kada je sa Donjim Sremom tukao Partizan i opasno namučio Zvezdu, kao i sada, kada sa Javorom dobija izgubljeno i gubi dobijeno, trčali i ćuškali lopte u mrežu. A ispod brkova – jednako zaboravljenog kvaliteta u modernom fudbalu – pojavio bi se osmeh.

Nije to samo, kažem, zbog brkova. Mada ima nešto i u njima...

Nekad se, dok je Bogićević tek pravio prve korake svoje odiseje, u Srbiji znalo reći da je muškarac bez brkova ko mercedes bez znaka (bila je i ona druga izreka, u pesmu pretočena: „Najlepši su poljupci kad brkovi žare“), a zelenim pravougaonikom dominirali su Panjenka, Bonjek, DoktorSokrates, Brajtner, Raš, Oldridž, Sunes i gomila Iranaca i Arapa iz „Paninijevih“ albuma za sve Mundijale od 1974. pa nadalje... Svi sa dobro odgajenim dlakama iznad usta.

Danas bi Murinjo i Mojes, Mesi i Ronaldo, Mitrović i Ninković, brkove nabacili samo iz štosa, možda za neku reklamnu akciju, a prave brke gledamo samo kad nam se pokvari sudopera, u reprizama velikih utakmica ili serija poput „Boljeg života“ (Giga Moravac) i „Srećnih ljudi“ (Desimir Stanojević kao sporedni glumac – glavnu rolu je, sećamo se, igrao pas Sima).

Danas je u fudbalu sve metroseksualno i umiveno, sve je glatko i falš, sve je doterano i uljudno, sve je proračunato i precizno... I sve je, nekako, isto...

Zato je Bogić Bogićević – koji bi pre tri decenije možda bio srpski odgovor na Branka Zebeca – svetla tačka srpskog fudbala, i kad psuje, i kad merka čašicu, i kad se ispod tih brkova otme osmeh dok njegova montažna kućica iz Ivanjice pokazuje da je od boljeg materijala od onih „neosvojivih tvrđava“ i „fudbalskih hramova“...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta