- Kao i svakom muškom detetu sa sela fudbal je bio osnovna igračka - kaže Šeki - U vreme kada sam počinjao da „pikam loptu“ , asovi našeg fudbala bili su Šekularac, Beara, Kostić i „društvo“. Svi smo imali nekog svog idola. Ja sam se odlučio za Šekija i evo, nadimak „Šeki“ prati me kroz ceo život. Većina ljudi me zna po nadimku.
To su bili počeci igranja fudbala. Oni „pravi“ došli su malo kasnije.
- U jesen 1967 godine upisujem poljoprivrednu školu uz Rumi - nastavlja Šeki - Baš te jeseni, školska ekipa igrala je prijateljsku utakmicu protiv omladinaca Slovena, koji je u to vreme bio dobro plasiran vojvodjanski ligaš. Zapazio me je trener Slovena, pokojni Mirko Živojinović - Kveker, idol mladjih fudbalera i predložio da dodjen u klub, što sam i učinio. U podmlatku sam bio tri godine. Iz tog vremena pamtim zanimljiv detalj: u prvoj utakmici koju sam odigrao za omladince Slovena, ušao sam u igru u drugom poluvremenu. U jednom trenutku, krenuo sam sa centra s loptom, prešao sam sve igrače ispred sebe i ušetao se u gol. Na toj utakmici bio je prisutan i selektor omladinske reprezentacije Vojvodine Petar Vučurević. Bio je očigledno zadovoljan mojom igrom i saopštio treneru Slovena da sam izabran za reprezentaciju Vojvodine. Pozive sam u dva navrata dobijao za selekciju. Medjutim, kako sam bio djak u Rumi, a vikendom dolazio kući, gde je bilo uvek posla, nisam se odazvao. Na žalost, poziva nije bilo više. Prva seniorski nastup je bio kod Pere Kerekeša, sa nepunih 18 godina, na gostovanju u Kikindi. To je bilo u Vojvodjanskoj ligi i izgubili smo 2:0. Ušao sam u drugom poluvremenu. Nisam tih godina imao veliku minutažu u Slovenu, jer je imao zaista moćnu ekipu, u kojoj su, izmedju ostalih, bili i povratnici Špehar (Sloboda, Užice), Jovica Nebrigić (Teteks, Tetovo), Boža Babić (FAP Priboj), Geja Djordjević (amaterski reprezentativac), Žića Janjić... Kako nisam mogao da se izborim za standardno mesto u timu, otišao sam na pozajmicu u staropazovačko Jedinstvo (Vojvodjanska liga). Posle godinu dana, vratili su me nazad u Sloven, koji se počeo polako osipati i postajem prvotimac, sa većom minutažom.
I u Armiju Šeki se dokazao kao fudbaler.
- U vojsku odlazim krajem 1974. godine. Nastupili su tada neki dogadjaji, koji su mogli preokrenuti i moju karijeru, ali i život uopšte. Na žalost, neke okolnosti nisu dozvoljavale da sve krene predvidjenim tokom. Kako sam bio u veklikoj kasarni u Novom Sadu, napravila se ekipa za veliki fudbal, sa prvoligaškim i drugoligaškim igračim. Branio je Riza Mešković (reprezentativac iz splitskog Hajduka), Džemo Mustedanagić (Dinamo iz Zagreba), Zoran Bingulac (Crvena zvezda), Vlado Pecelj iz Veleža (generacija Marića, Bajevića i Vladića), Lene Radivojević (golgeter). Na utakmici protiv novosadskog Železničara ulazim u drugom poluvremenu. Iskreno govoreći, bio sam najblaže rečeno, preplašen imenima. Ipak, igrao sam dobro i čak postigao dva gola. Narednih godinu dana nisam sedeo na klupi. Iz svega toga izrodila se jedna konkretna ponuda Vlade Pecelja, velikog prijatelja, i kojeg sam kasnije (u ratnim godinama) doveo u Pećince da bude trener Donjem Sremu. Naime, već pomenutom Pavloviću iz Mačve i meni, ponudio je da biramo izmedju Leotara i Veleža. Meni je konkretno predložio Leotar, jer je tamo svojevremeno igrao i imao ogroman ugled. Pošto sam igrao na poziciji desnog krila, teško bi se mogao izboriti za mesto u Veležu pored Jadranka Topića (čuvena generacija „BMV“). Odlučio sam se za Leotar. Pecelj im je poslao preporuku, prepunu hvale za mene. Iz
Armije sam izašao 13. juna 1975, a trebalo je da im se javim par dana kasnije. Već je bilo dogovoreno da se zaposlim u Trebinju, u Opštini. Smeštaj je, takodje, bio obezbedjen. Po dolasku kući, rekao sam ocu, seljaku, nezainteresovanom za fudbal: „Idem u Trebinje da igram fudbal !“ „Ma, šta ćeš ti tamo? Krš, kamen. Kako ćeš kući doći Prvi maj, Novu Godinu? Nema ništa od toga!“ Vratio sam se u Sloven. Vrlo brzo, došli su ljudi iz Srema (Sremska Mitrovica) i odveli Minu Ninkovića, Jovicu Trnića i mene. Na jednoj od utakmica Srema, pojavio sa Djurić (nekada golman Srema), koji se iz Maribora vratio u Bačku Palanku. Predložio je meni i mon velikom prijatelju Budji Popoviću iz Pećinaca, da predjemo u Bačku Palanku, koja je tada imala vrlo jaku, drugoligašku ekipu, sa kapitenom čuvenim Josifom Ilićem. Budja i ja smo otišli, obavili pripreme. Štampa nas je najavila kao velika pojačanja. Kada je trebalo da potpišemo, kod mene je prevagnula želja da se vratim u Rumu, gde sam prošao sve selekcije. Sa mnom se vratio i prijatelj Popović, koji mi to nije nikada oprostio.Šta vam je fudbal doneo, a šta uzeo?
- Upoznao sam mnogo ljudi, stekao velike prijatelje. Da se ponovo rodim, ništa ne bi menjao. Možda, bi imao više hrabrosti u donošenju nekih odluka.
Koja je poruka za kraj?
- Fudbal treba da pripadne ljudima od struke i od karijere. Oni drugi treba samo da pomognu oko organizacije i finasiranja.
Нема коментара:
Постави коментар